Opsta obuka

Obuka (dresura) pasa

Dresiranje je franciska reč koja označava obučavanje životinja da na određeni način reaguju na uslovne nadražaje. Osnovna obuka sastoji se u tome da se pas od samog početka nauči da na datu komandu izvršava određenu radnju, a da se ponavljanjem ta radnja učvrsti. Dužim ponavljanjem stvara se navika i pas mehanički na datu komandu izvodi određenu radnju.
Mišljenja o tome kada treba početi obuku pasa se razikaze. Ovde cu malo detaljnije opisivati dresuru lovačkih pasa.
Komande kojima se u obuci služimo mogu biti zvučne i vidne. Zvučna se sastoji iz niza zvučnih nadražaja. Vidne komande se izdaju gestovima. U ovom slučaju dejstvo psa dolazi na određeni gest.
Komanda mora biti kratko i jasno izrečena ne treba joj dodavati druge reči bilo tepanja ili grdnje.
Neobično je važno pri radu sa psom uspostaviti pravilan harmoničan odnos. On mora da se bazira na potpunom povernju psa u svog vlasnika da kod psa izaziva težnju za kontaktom sa vlasnikom. Postoje tri faze obuke i ujedno tri osnovna zadatka koji stoje pred dreserom u toku rada sa psom :
Prvi put dati željeno dejstvo.
Usavršiti ovo dejstvo, učiniti ga da odgovara potpuno zamisli dresera.
Učvrstiti naviku.
Za izvršenje prvog zadatka potrebno je izazvati takve nadražaje koji odgovaraju psu u na koje će pas izvršiti potrebnu radnju. Da bi vlasnik ovo dobijeno dejstvo pretvorio u naviku mora ga više puta ponavljati uz podražavajuća dejstva milovanja ili laskanja. Učvršćivanje navike i njenoi doterivanje vršiti tako što se sa psom određena radnja izvodi u sve komplikovanijim uslovima. U kojima ima puno stranih nadražaja, da bi se učvrstila ona radnja koja se želi postići komandom.
POMOĆNA SREDSTVA PRI UČENjU PSA : Pri učenju psa potrebna su sledeća sredstva : okovratnik odgovarajućih dimenzija, povodnici kratki i duži, koral koji je sličan okovratniku, ali je sastavljen od metalnih članaka koji se mogu okrenuti prema unutra. Napravljen je tako da an stezanje članci koji su unutra zadaju manji bol psu.
Zviždaljki ima raznih tipova. Potreban je i pištolj plašljivac, a u istu svrhu mogu da posluže i čaure od lovačkog metka. Namema im je da mladog psa naviknu na pucanj. Kao pomoćno sredstvo ne treba zaboraviti ni poneki dobar zalogaj za “učenika” to mogu biti čvarci. Za učenje donošenja koriste se razni predmeti : gumene loptice, drvo prevučeno zečijom kožom, aport drvo koje je na sredini tanje a na krajevima deblje. Ova pomagala su osnovna i dovoljna za izvođenje uspešne obuke.
PREDRESURA : Predresuru sa štencima treba izvoditi. Navikavanje šteneta na različite metode od najranijih dana, predstavlja garanciju za uspešnu obuku. U predresuri je važno da se pogrešnom metodom ne postigne suprotan efekat.
Predresura počinje sa štenetom starim oko 2 meseca, a završava se sa oko 9 meeeci, kada već pas sas tečenim podznanjem može da se specijalizuje za obuku na terenu. Predresura obuhvata : 1. Sobnu dresuru (pas star 2-5 meseci). 2. Kućnu ili dvorišnu dresuru (pas star 5-9 meseci). Posle 9 meseci dledi obuka na terenu.
SOBNA OBUKA : Sobna obuka označava radnje koje su osnovne u dresuri i koje se mogu uvežbavati unutar zgrade ili dvorišta, a nikako za vreme lova. Stariji odgajivači i dreseri pasa znali su reći da je sobna dresura “majka uspešne dresure”.
Uzrast psa koji se obučava je 2-5 meseci, što ne znači da se toga moramo strogo pridržavati. U ovom periodu štene mora da se navikne na vlasnika, što se postiže tako što ga on svakodnevno lično hrani. Zato se pas postepeno navikava na okovratnik i povodnik, na vođenje na povodniku. Tu spada i učenje psa da dođe na poziv prvo glasom, zazim zviždaljkom. Među neprijatnostima koje čine mlađi još neobučeni psi je skakanje na dresera usled radosti. Od toga ga još u početku treba odvikavati. Jednostavno pri skoku cipelom psu treba pričepiti zadnju šapu, uz uzvik “ne” i to svaki put dok se ne odvikne.
U ovom periodu treba proveriti da li je pas bojažiljiv na pucanj i da se nauči na kučni red i čistoću. To su osnovne radnje koje spadaju u ovaj period.
DOLAZAK NA POZIV : Navika da štene prilazi vlasniku na komandu “ dođi” može se razviti od prvog dana. Po otvaranju vrata prostorije u kojoj se pas nalazi pri donošenju hrane, pas će obavezno potrčati zbog hrane a vlasnik svaki put koristi taj momenat za uvežbavanje komande “dođi”. Kada pas ovu radnju savlada iz blizin prelazi se na učenje iste radnje sa udaljenosti 10-20 metara. Dok pas još uči ove komande tepanje i dobar zalogaj uvek će na njega pozitivno uticati. U daljem ponavljanju ove radnje vlasnik udari rukom o levoj butini, a kombinuje i zvučni signal, dva kratka zvižduka. Za vreme učenja pas se nesme kažnjvati za neizvršenje zadatka jer bi to dovelo do nedolaženja ili povremenog dolaženja na poziv.
OGRLICA i VOĐENjE na POVODNIKU : Kad se pas odaziva ne ime i na komandu “ dođi” može se početi sa navikavanjem na ogrlicu. Ova radnja nije tako komplikovana i većina pasa se lako navikne na nošenje ogrlice. Kada se pas pusti u boks poželjno je ogrlicu skinuti da u ne bi upropastila dlaku na vratu. Sama radnja se najčešće uvežbava za vreme šetnje, kada je pas zaokupljen okolinom i ne obraća pažnju na stavljanje i skidanje ogrlice. Pri jednom izlasku potrebno je više puta skinuti i staviti ogrlicu. U početku prikladnije je koristiti duži povodnik (8-10 metra) da bi se pas slobodnije osećao i pri navikavanju mu polako skraćivati radijus traženja sve do nogu vodiča.
Svaki put pri izlasku iz dvorišta ili zatvorene prostorije psu treba prikačiti povodnik, da se na to navikne. U početku će se možda otimati, ali i ovu radnju psi brzo savladaju. Posle čekajući u boksu, kad vide da vlasnik nosi povodnik, pas se raduje jer zna da sledi šetnja. Pri ovim radnjama dobar zalogaj, kao nagradu psu ne treba izostaviti.
NAVIKAVANjE na PUCANj : Ovo ne spada u posebno složen deo obuke, ali je veoma važno da pas ovu radnju savlada. Već posle nabavke šteneta može se uočiti da li prilikom vike ili lupanja vrata podvlači rep i otrči dalje od mesta događaja ili samo upitno gleda. Pri ovim reakcijama odmah se vidi da li pred sobom imamo plašljivo štene ili uravnoteženo štene.
Ako se štene plaši buke moraju se postepeno izvoditi radnje sa sekundantom, koji na priličnom odstojanju ispaljuje hitac kapislom a vlasnik u to vreme treba da pazi da štene bude zauzeto nečim, da ne bi na prasak obratilo pažnju. Nije na odmet da se štenetu pre izvođenja u šetnju izostavi obrok a pri zahtevanom ponašanju da mu se da po koji dobar zalogaj. Važno je da se plašljivi psi postepeno uče ovim radnjama jer bi jedan pogrešan potez mogao sve da pokvari.
Ako štene nije plašljivo na buku navikavanje na pucanj u početku se takođe izvodi kapislom ali se ne mora ispaljivati sa velikih odstojanja. Kada se pas već navikne na pucanj metkom normalnog punjenja posle uzletanja i odstrela pernate divljači psu se dopusti da vidi i onjuši divljač. Tako će uvek da očekuje da posle pucnja padne i divljač.
KUČNA ili DVORIŠNA OBUKA : Drugi deo predresure je kućna ili dvorišna obuka. Ona počinje sa psima starim 5 meseci a pri završetku predresure imaju 9 meseci. U ovom peridu uvežbavaju se nove radnje : „k nozi“, „sedi“, „daun“ i „lezi“ i naravno aportiranje na suvom i iz vode. Sve ove radnje još spadaju u osnovnu obuku i besprekorno se moraju uvežbati. To takođe obuhvata i stalno ponavljanje ranije naučenih radnji.
Komanda „K NOZI“ : To je komanda na koju pas treba da dođe uz nogu vodiča.Ovo je nastavak radnje vođenja na povodniku. Komande mogu biti „k nozi“ ili „noga“, ali je bitno da se uvek ista reč upotrebljava.
Pas se priveže na povodnik leva ruka je bliže ogrlici a desnom se drži tanki prutić ili kaiš koji može zameniti prutić. Sa psom se šeta tako da korača između zgrada i vlasnika da ne može da ide levo ili desno. Ako vuče napred blago se prutom ili kaišem udari po nosu a ako zaostaje po zadnjem delu tela. Kada je to uvežbano, neprimetno se ispušta povodnik a pas se pusti da i dalje hoda pravilno pored vlasnika. Ako bi on hteo da potrči, vlasnik nogom srane na povodnik. Pas po pravilu treba da korača sa leve strane vodiča a vrh nosa da mu je u visini leve noge vodiča. Ovako savladana ova radnja odalje dobro skolovanog psa.
„SEDI“ i „USTANI“ : Ova stečena navika psa je vrlo korisna u lovu. Obuka počinje vođenjem psa na povodniku, kad vlasnik zastane desnom rukom uhvati okovratnik a levom psu pritiska slabinski deo uz ponavljanje komande „sedi“. To u početku neće ići lako, ali čim pas sedne, posle pola minuta treba komandovati „ustani“. Za uspešno izvedenu radnju pas se pohvali i nagradi masnim zalogajem.
Kad se radnja „sedi“ dobro uvežba prelazi se na sledeću fazu. Vlasnik se licem okrene prema psu i natraške se polako udaljava dok pas sedi. Pas nesme da napusti mesto sve dok mu vlasnik to ne naredi komadom „ustani“.
„LEZI“ i „DAUN“ : Kada pas na komandu sedne, može se preći na učenje radnje lezi. Izvršavanjem ove radnje u lovu se mnogo dobija jer se tako kontrolišu nagoni psa. Stav „lezi“ izvodi se iz stava „sedi“ tako što se prednje noge povuku napred a leđa iznad lopatica blago pritisnu. Uvežbava se na glasnu komandu „lezi“, a zatim se postepeno prelazi na zvižduk i pucanj. U ovom stavu pas glavu može držati dignutu i posmatrati polet i padanje oborene ptice. Pored zvučnih znakova korisno je psa naučiti i komandu rukom. U lovu je i najbolje koristiti tu nečujnu komandu. Na kraju ove lekcije treba ponoviti već naučenu radnju „čekaj“ što prilikom sedenja pas već treba da zna, samo mu se dodaje isto u ležećem stavu.
Komanda „daun“ (down) je englesni izraz, a koristi se u celom svetu zbog kratkoće zvučnosti i odsečnosti. U prevodu znači „ stoj“. Na tu komandu se od psa zahtea pravilno ležanje na trbuhua glava da bude položena između prednjih nogu. To je i osnovna razlika između ove dve komande. Komanda „daun“ je kaznena mera. Te dve komande bi trebalo dobro razlikovati.
„DONOŠENjE“ ili „APORTIRANjE“ : Od svih do sada opisanih lekcija ova je najteža, ali metodičnim i strpljivim radom se uspeh i ovde postiže. Može se računati da je za ovu lekciju potrebno oko mesec dana rada (po 10 minuta). Treba znati da neke rase pasa radije aportiraju (retriveri, kratkodlaki ptičari), jer im je to urođena ili kroz generacije nasledna osobina, dok druge rase to postižu samo učenjem i vežbnjem (engleski ptičari) jer im to nije nasledna osobina.
Predmeti za aportiranje mogu biti posebno izrađena drva obložena krznom zeca ili krilima ptice. Pri učenju aportiranja predmet ne sme da bude suviše težak ili tvrd jer će se pas tako navići na čvrsto hvatanje. Donošenje se može učiti na dva načina. Prvi je da se štene od malena navikava da donosi stvari ili se samo ožvljava ta urođena osobina a u kasnijem periodu se ta radnja dopunjava. Ovaj način je lakši ali treba paziti da se to radi uz odgovarajuću strogost da bi pas shvatio da to nije samo igra.
Drugi način učenja je prinudnim putem to je teži način ali je ostvarljiv i kada pas ima dve ili tri godine.
Na uzvik“aport“ od psa se traži da iz stava sedi ili lezi ustane, potrči i donese predmet ili divljač u ustima zatim da sedne ispred vlasnika i na komandu „daj“ preda predmet. Prvi metod obuke u aportiranju počinje da se primenjuje kada je štene malo, da se kroz igru nauči da vraća predmete a vodič ga za to vree nagrađuje milovanjem i poslasticom. U početku štene neće vraćati bačeni predmet nego će trčati okolo i igrati se njime. Tada ga ne smemo ni slučaajno kazniti nego se predmet priveže kanapom i time se pas prisili da predmet donese. Prilikom uzimeanja iz usta koristi se glasna komanda „daj“. Uvežbavajući više puta pas se nauči da donosi predmet. Sada prii donošenju treba koristiti i komandu „sedi“ koju pas već mora savršeno da izvodi. Tek kada pas sedne iz usta mu se uzima predmet na komandu „daj“. Često se desi da pas ispusti predmet blizu vodiča a neće da sedne. Ako tako pogrešno radi treba da mu se potrči u susret da se preduhitri komandom „sedi“ i tek onda da mu se uzme predmet.
I posle uvežbavanja radnje aport pas posle pucnja pojuri bey komande da donese divljač. Tada treba dodati još jednu radnju „donošenje samo na komandu“. To se uvežbava pomoću sekundanta koji baci divljač, dok vlasnik puca iz lovačke puške. Ako pas želi da pojuri za divljači, trgne se povodnikom i primora da legne. Posle toga se pusti jedan kraj povodnika i psu se na komandu dopusti aportiranje. Potrebno je dosta uvežbavanja za ovu radnju.
Drugi način učenja apotriranja je prinudnim putem. Psu se naredi da sedne i u usta mu se stavi predmet uz komandu „aport“. To pas u početku neće hteti pamu se stavljanjem ruke na donju vilicu onemogućava da izbaci predmet. Kada se pas umiri, nežno se pomiluje i na komandu „daj“ predmet mu se lagano izvadi iz usta. Posle ove vežbe treba preći na radnju „uzimanje predmeta sa zemlje“. Psu se naredi da sedne i da čeka a pred njega se stavi predmet kojim se aportira. Posle nekoliko minuta mu se naredi ustani i donesi. Pas će rado da ustane, najverovatnije će uzeti predmet i trčati sa njim po dvorištu. Kada se postigne da pas uzima predmet sa zemlje, ostale radnje za pravilno izvršenje iste su kao u prethodnom načinu.
Nekoliko reči o aportiranju iz vode. Sa učenjem u vodi počinje se sa štenetom od malih nogu u plićacima gde je voda toplija i nije duboka pa se pas neće bojati. Aportiranje iz vode izvodi se kao i sa suvog, samo što se ne dozvoljava psu da pri izlasku ostavi divljač na obalu, nego da bez otresanja sedne i preda aportiranu divljač, pa tek nakon toga da se otrese.
OBUKA NA TERENU : Pre nego što pas sasvim savlada osnove dresure nije preporučljivo da se obučava na terenu, jer bi to dovelo do raskoraka u učenju, pa bi markirao i nekontrolisano potrčao da aportira pogođenu divljača nebi znao još ni komandu „sedi“. Takvi psi umesto ptičara postanu gonioci divljači i od male su koristi za lov.
RAD u POLjU : Pas se u polje izvodi sa starošću 8-9 meseci kada mu je fizički razvoj već u završnoj fazi. Zbog toga je važno da bude u dobroj kondiciji, da bi obuku mogao bey teškoća da podnese. Za dobijanje kondicije nije dovoljno trening od nedelju dana pre početka sezone. Sa treningom treba početi najmanje mesec dana ranije, sa dva časa rada dnevno. Uz to nesme da izostane ni kalorična ishrana bez koje se pas nemože izložiti povećanim naporima.
Pri izlasku u teren lovac se obično zadovolji ako mlad pas markira i ako počne da aportira misleći da je time obuka završena, jer će „ostalo“ naučiti u lovu. To shvatanje je pogrešno jer kada pas posle počne da juri zeca i ne vraća se dokaz je da dresura još nije potpuna.
TRAŽENjE : Da bi pas mogao da markira divljač (što ptičarima treba da je urođena osobina), on je prvo mora naći. Zbog toga pas treba učiti da taktički i bez preskakanja petražuje teren. Ima više načina da se pas nauči traženju, ali ja ću ovde preporučiti jedan postupak koji se temelji na korišćenju uslovnih refleksa psa. Na ovaj način pas veoma brzo nauči da pretražuje teren. Kad smo psa od 8 meseca naučili da obraća pažnju na vlasnikov glas, na pištaljku i pokret ruke onda će on naredbe rukom da prihvati i u lovu. Da bi prihvatio tehniku traženja u „cik-cak“ mogu se postaviti čvarci ili neka druga poslastica.
Koliko je ovaj način pogodan za navikavanje psa na sistematično traženje, isto toliko je koristan i za navikavanje da trazi „visokim nosom“. Za obuku u traženju najbolje je odabrati neko lucerište pred košenjem ili višu travu da zbog otežanog kretanja pas ne bi mogao da izvršava u galopu nego u normalnom hodu ili kaskajući.

MARKIRANjE i MIR NA DIVLjAČ : Markiranje treba da bude urođena osobina ptičarskih rasa ali se togađa i to da generacijama lovački psi držan kao kućni ljubimci izgube to stvojstvo. Zato ih treba na to i podsticati. Markiranje u praksi se mora povezati s aradnjom mir na divljač da na pokretanje divljač pas legne.
Pošto većina pasa iz ležećeg stava jurne na divljač, mora se kroz koral provući dugačka uzica i pomoću nje pas se natera da se pokorava komandi. Pas može i bez uzice da se obučava da legne. Vlasnik se s praćkom približi psu koji markira i na polet divljač kad skoči pogodi ga praćkom uz komandu „lezi“.
Radnja „mir na divljač“ se ne sme zanemariti jer će u protivnom dolaziti do jurnjave na divljač, a u grupnom lovu pas će da rastrgne divljač.
DONOŠENjE APORTIRANjE : Većini rasa ptičara donošenje je urrođena osobina, koju od malena s ljubavlju obavljaju. Zato je među mnogim lovcima rašireno mišljenje da će im psi vremenom aportirati sami bez učenja. To se često i dogod, ali donošenja nisu nikad sigurna. Ako se dogodi da pas odbije da donese pogođenu divljač a na to vlasnik reaguje batinama urođena osobima kod takvog psa zauvek će zataiti.Za komandu donošenja najčešće se upotrebljava međunarodni izraz „aport“, ali pas se može učiti i na reč „donesi“. Glavno je da se pri učenju a i posle koristi ista komanda, pas se na donošenje uči još dok je štene, tako da to primi kao igru a posle mu to pređe u naviku. Važno je da se mladi pas koji već dobro donosi predmete nauči na tehniku aportiranja da ide po odstreljenu divljač samo na komandu a pri predavanju da na komandu sedne i drži divljač u ustima sve dok mu ne uzmemo.
Da bi se ovo najlakše postiglo dobar način je da se pusti živ golub kome su zavezana krila. Uz komandu „aport“ ili „donesi“ pustimo psa na trag da uhvati goluba i da nam ga vrati. Nikako ne treba trčati psu u susret da mu se što pre uzme aportirana divljač, nego je poželjno da se ide u nazad kako bi je što duže nosio. Ako bi pas ispustio goluba ponovo bismo mu komandovali „aport2 i tako dok se sve ne izvede savršeno.
RAD u VODI : Svaki ptičar morao bi znati da aportira iz vode, čime bi lovcu u barskom lovu bio od izuzetne koristi. Većina ptičara ima urođenu osobinu da ulazi i aportira iz vode ali su neki više ili manje skloni ovome. Zbog toga vežbu treba pošeti dok šetene ima 3-4 meseca da bi već tada zavolelo vodu. Na aportiranje se uči tek pošto savlada aportiranje na suvom. Štene se navikava da zavoli vodu od proleća do jeseni kada je voda toplija. Počinje se u plićaku i postepeno se navikava na dubinu. Pri ovome najviše može pomoći stariji i iskusniji pas, koji rado ulazi u vodu. Tako će se i štene lakše osloboditi straha. Psi koji su bojažljivi nikako nesmemo silom gurati u vodu tako ćemo ih samo još više zaplašiti.
Ako pas bez greške aportira sa suvog, a kao štene naiknuto je da voli vodu tada možemo početi i učenje o aportiranju. Predmete koje koristimo za aportiranje iz vode treba menjati da pas ne bi navikao na njih, a posle se zbunio kada mu se baci nesto drugo da aportira. Počinje se komandom „sedi“ ili „lezi“ kada bacamo aport-drvo i ne dopuštamo mu da krene u vodu. Kada mu dopustimo da aportira dok pliva stalno ga bodrimo, a po izlasku da se ne bi istresao komandujemo sedenje i tek tada mu uzimamo prdmet.
OSTALE RADNjE : U ostale radnje spada traženje mrtve divljači pale iz vazduha, što je priširena radnja traženja na komandu a to je već opisano.
Skakanje i preskakanje potrebni su psu u praktičnom lovu. Nisam posebno ulazio u opis ove radnje jer ako se pas kreće dovoljno u prirodi lako će to naučiti.
Na kraju još da dodam da sav trud koji je uložen u dresuru neće uroditi plodom ako povremeno u toku godine, ne podsetimo načeg pomoćnika na naučene lekcije jer će ih bez vežbanja brzo zaboraviti.
ISPRAVLjANjE MANA : Pas može imati dve vrste mana po obliku tela i mane u radu i vladanju. Obe mogu biti nasleđene ili stečene. Nasleđene mane u radu i vladanju su : pomanjkanje temperamenta, slab nos, slabo markiranje, goropadnost, plašljivost, strah od pucnja koji može biti i stečen. Nasledđene mane se ne mogu puno popraviti.
Stečene mane su : rasterivač divljači, trgač divljači, plašljivost na pucanj, divljanje na pucanj, loš aporter, napadač domađe živine. Stečene mane se uglavnom mogu ispraviti ako pas nije prestar.
Sa rasterivačem divljač moramo mnogo ponavljati vežbe-pri svakom dizanju divljači psa dugom uzicom treba primorati da legne u ležećem položaju. Na isti način se vežba i pas koji divlja na hitac.
Mnogo teža mana je strah od pucnja. Ona se otklanja tako što pomoćnik sa zračnom puškom ode dalje dok vlasnik drži psa na kratkom povodniku. Čim pomoćnik podigne pušku pas će pokušati da pobegne. Međutim kako je na vezu on to nemože učiniti, a mi ga za to vreme umirujemo i gladimo rukom. Vazdušne puške ne prave jak prasak pa se pas na nju ubrzo navikne. Kasnije se prelazi na pušku sa slabijim punjenjem. Nakon pucnja psu se može baciti ubijena divljač da donese.
Ima pasa koji pri donošenu divljač zgrabe tako čvrsto da joj ispadu creva. Ta se mana ispravlja tako što uzmemo ubijenu divljač i stavimo je zajedno sa našom rukom u usta psu. Pas je neće stisnuti jer oseća da je u njegovim ustima i naša ruka. Kasnije mu divljač stavimo samo vrhovima prstiju i ako je ne stiska obilno ga hvalimo, a ako stiska oštro reagujemo sa „ne“ i „fuj“.
Mana trganja (žderanja) divljači je još teža. Ona se otklanja na taj način što se pomoćnik popne na drvo a mi dovedemo psa tamo bacimo mu ubijenu divljač i udaljimo se od tog mesta. Kada pas počne da jede divljač, pomoćnik sa drveta baci na njega metalni lanac. To se ponavlja više puta ali se menja mesto bacanja divljači. Postoji i mana kada pas zakopava divljač ali je ređa i otklanja se na isti način.
Svi ,ovački psi imaju nagon da napdaju domaću perad. Ta se mana otklanja uz kraći povodnik i korale oko vrata. Zrnevljem kukuruza namamimo kokoš da dođu bliže psu, pa ako ih on pokuša napasti naglo trgnemo povodnikom uz oštar uzvik „fuj“. Kasnije se to ponnavlja sa dužim povodnikom. Ukoliko se dogodi da pri ovoj obuci pas zadavi kokoš nipošto ga ne treba tući. Dovoljno je zavijenom kokoši lupiti nekoliko puta psa po gubici i naredi mu se položaj „daun“. Ako to ne pomogne ubijena kokoš se pažljivo umota u bodljikavu žicu i tako će se sigutrno odvići od ove sulude namere.